Podelite i vi vaše slike, podatke i porodično sećanje! Javite se!

Зоран Жижић

Пасови: Илија - Радивоје - Вуле - Павић - Којадин - Владислав - Живко - Зоран

Зоран Жижић (Титоград, 4. март 1951 — Подгорица, 4. јануар 2013) био је премијер Савезне Републике Југославије од 4. новембра 2000. до 24. јула 2001. године.

Зоран Жижић је рођен 4. марта 1951. године у Титограду. Магистрирао је на Правном факултету у Београду.

После успостављања вишестраначја, био је потпредседник Владе Црне Горе, посланик у Скупштини Црне Горе и савезни посланик на листи Демократске партије социјалиста. Када је 1997. дошло до расцепа у ДПС између фракција Момира Булатовића и Мила Ђукановића, Жижић се приклонио Булатовићевој опцији. После избора 2000. био је премијер у влади коју су чиниле странке ДОС-а и СНП.

Поднео је оставку на место премијера 2001. након изручења Слободана Милошевића Хашком трибуналу.

Наследио га је страначки колега Драгиша Пешић.

Напустио је СНП 2005. због неслагања са Предрагом Булатовићем, после чега је био лидер Демократске странке јединства. Активно је учествовао у кампањи Блока за очување заједничке државе Србије и Црне Горе, приликом референдума о осамостаљењу Црне Горе маја 2006. године.

Преминуо је у Подгорици 4. јануара 2013

Википедија: https://sr.wikipedia.org/wiki/Зоран_Жижић

Предаја кључева Белог Двора престолонаследнику
принцу Александру Карађорђевићу

Beli-dvor

Као премијер СРЈ Зоран Жижић је потписао указ којим се Бели Двор враћа породици Карађорђевић и престолонаследнику. На Петровдан, 12. јула 2001, дан рођења Петра Карађорђевића, Зоран Жижић предаje кључеве Белог двора престолонаследнику принцу Александру Карађорђевићу.

Беседа о Зорану Жижићу

Зоран Жижић је непоколебљиво ходао стазом части и храбрости

Све буде и прође и само посебни ће остати упамћени као велики за понос и дику роду. Међу њима је свакако и Зоран Жижић. Непоколебљиво ходајући стазом части и храбрости слиједећи стопе својих славних предака Зоран Жижић је на велика врата ушао на часне странице новије историје Србије и Црне Горе и цијелог српског народа. Мудар и опрезан када је требало одлучивати храбар и непоколебљив када је одлуку требало спровести. Довољно хуман да сачува друге од себе био је стуб ослонац у оним тешким тренуцима када се ломило вријеме и преламала историја. Жижић ће како је додао остати упамћен и по томе што је и у времену када је то била јерес дао примат праву и правди над идеологијом која је више од пола вијека владала на овим просторима. Донијевши одлуку и потписавши указ о враћању одузете имовине потомцима славне и државотворне династије Карађорђевића, Жижић је васкрсао наду о исправљењу историјске неправде нанијете великом броју грађана Србије и Црне Горе. У смутно и нечовјечно вријеме када се држава одрицала својих државника генерала и војсковођа, Зоран није хтио да се одрекне себе и својих идеала. Радије се одрекао високе функције и почасти и кад већ није могао да спаси Слободана Милошевића његове трагичне судбине спасао је своју душу и образ. И то не само свој већ образ свих нас. Овај народ то није и никад неће заборавити. Жижић јебио искусан у послу којим се бавио, прекаљени правник, уставописац и правни теоретичар, те да је увијек налазио најједноставнија рјешења за најкомпликованија питања и проблеме. Ми које је живот просто гурнуо у политику и учинио од нас оне у које се гледа и од којих се очекује учили смо се и калили на његовој доследности истрајности поштењу и жртви. А он је на нас гледао благонаклоно као што старији брат посматра дозријевање млађег радујући се искрено сваком нашем искораку и сваком нашем успјеху. Умро је кажу само онај кога забораве. Зорана Жижића има ко да памти и да га се по добру сјећа. Умро је кажу само онај чијој су се смрти обрадовали. Смрт Зорана Жижића искрено је ражалостила и његове најљуће политичке противнике јер он других није ни имао. Умро је кажу само онај који се није имао рашта ни родити. Зоран Жижић је сваким својим даном и сваком својим гестом људским и професионалним свједочио да је имао часну мисију на овом свијету и да ју је достојно обавио. Жижић је био живи доказ како се и у овим и оваквим временима може усправно корачати и да је бити човјек у сваком времену и на сваком мјесту јунаштво и подвиг већи од сваке друге храбрости.

Андрија Мандић

Веб архива: Извор
Оригинално са: http://www.nova.org.me/node/3264 (2014-01-04)

Сахрана Зорана Жижића

Сваком и баш сваком политичару прирођена је нека особина по којој бисмо га могли више или мање цијенити. Вријеме се мијења, али људи, у доказивању идеолошке оданости, веома споро или никако. Показало је то одсуство поштовања изненадно преминулом Зорану Жижићу, који је био најважнији потпредсједник Владе Црне Горе након првих вишестраначких избора 1991. године. Тада је Демократска партија социјалиста имала седамдесетопроцентну подршку црногорске јавности. Био је и потпредсједник Скупштине Црне Горе и предсједник Савезне владе СРЈ. Ако су људи исти, и вријеме је исто. Репризиран је 2. фебруар 1901. године – дан смрти Марка Миљанова, војводе, војсковође и књижевника, који се због политичких неспоразума разишао с краљем Николом.

Жижић предаје кључеве Белог двора Александру Карађорђевићу

И у Београду и у Подгорици вођена је цикцак политика.

А Зоран Жижић није био цикцак политичар. Као предсједник Савезне владе, одбацио је самопорицатељску политику државе и поднио оставку 24. јула 2001. године због изручења Слободана Милошевића Хашком трибуналу.

Изгледа да му ни на сахрани није опроштено што је поштовао закон и Устав, па је Карађорђевићима предао кључеве Бијелог двора. Само двије недјеље прије подношења оставке, на Петровдан, 12. јула 2001, дао је кључеве принцу Александру Карађорђевићу. Медији су на ударним странама објавили сензационалну информацију да је на дан рођења Петра Првог Карађорђевића обављена предаја кључева.

Жижић је био на удару и Београда и Подгорице

Др Жарко Кораћ, предсједник Социјалдемократске уније, осудио је предају кључева и назвао је скандалозном одлуком. У Црној Гори истрчао је први идеолог ДПС-а Светозар Маровић, који је уједно био потпредсједник владајуће партије. Изјавио је да Црна Гора треба да се окрене себи "јер се Србија окреће династији Карађорђевића". Гајио је наду да ће наслиједити лидерско мјесто у најјачој партији. Ако је то тачно, слиједи да се опредијелио за начело "Шта се највише исплати".

Залагао се заједничку државу Србије и Црне Горе

Ни на скуповима уочи избора који су претходили референдуму, Зоран Жижић се није показивао као политичар који завађа народ суманутим изливима мржње и нетрпељивости према политичким опонентима, како то чине бројни суверенисти и интегристи. Дакле, није учествовао у стварању атмосфере која ствара мржњу и диобе. Залагао се за заједничку државу. Но вјероватно је умро у увјерењу да су распарена Србија и Црна Гора изгубиле на политичком, економском и културном значају.

Нова српска политичка мисао:http://www.nspm.rs/srbija-i-crna-gora/sahrana-zorana-zizica-i-odsustvo-crnogorskog-drzavnog-vrha.html?alphabet=l

ZoranZizic2