Порекло породице Жижић

Жижићи су црногорска породица, позната по поштењу, борби за истину, слободу, несебичности и пожртвованости у тежњи да се постигну виши циљеви за добро рода. Породица је изродила бројне јунаке који су дали животе у ратовима за слободу, као и снажне и умне жене.

Током векова братственици су добили бројна војна и мирнодопска ордења и одликовања, укључујући златну и сребрне медаље Обилића, Карађорђеве медаље и медаље Белих орлова (Ратна одликовања). Жижићи су опевани од Његоша у епској песми Чардак Алексића.

Чланови породице су били јунаци, угледни и успешни људи, те је циљ сакупљања ове грађе да се податак о њима сачува за добро породице и да се пренесе новим поколењима.

Посебне заслуге припадају Миловану Жижићу (1921.-2004.) који је више деценија предано, стрпљиво и упорно сакупљао и обрадио огромну грађу о породици са циљем да ти подаци прерасту у заједничку књигу.

Извори, усмено предање и епска песма

У природи нашег црногорског сећања је да су усмено предање и епска песма суштина породичног сазнања. Извори и истраживања које смо користили се веома често и у великој мери заснивају на усменом предању. Племенско памћење носи у себи и тајне и драгоцене истине које је неопходно пажљиво прочитати и разумети - како садржај, тако и природу извора и природу приповедача. Овде смо сакупили све постојеће податке о Жижићима, и објавили све изворе. Сви чланци и књиге су доступни на страници Извори

Постојање презимена
Постоји неколико основаних претпоставки о пореклу породице и презимена. По потврђеним историјским изворима презиме Жижић постоји већ од шеснаестог века. Наш писани родослов започиње око 1600. године, а постаје прецизнији од око 1700. године. Узимајући као почетну тачку првобитно порекло са Чева, могуће је да се под најездом освајача породица грана у два селидбена правца - ка Брдима у Црној Гори и ка Далмацији.

Порекло са Чева
Међу Жижићима се чува живо сећање да је порекло породице са Чева, стара Црна Гора. Славу свих Жижића - Св. Арханђела Михајла, славе и друге породице са Чева (Цетиње, Озринићи). Породично предање казује да се предак Илија доселио у Ровца, гдје се оженио дјевојком од братства Ђуришића (пп: Гуришића?), која се звала Жижа. Са њом је имао седам синова. Oни се по својој мајци Жижи прозову Жижићи.

Трипко Гуриш (верзије: Ђуришић, Гуриш, Буришевић, Гуришевић, Гулишић)
Предање је у Ровцима забележио Андрија Лубурић, сакупљајући грађу за своје дело о Дробњачком племену (1930.). Предање говори о јунаку и ратнику Тривку Буришевићи ("Гуриш", тј. "Гуришевић"), пореклом из Васојевића, који се населио у Ровцима. Имао је седам синова и Жижу, једину кћер. Живео је у селу Веље Дубоко у раздобљу од 1680. до 1733. год.:

У Дубоком у Ровцима становао је Тривко Буришевић, пореклом Васојевић. Имао је седам синова и кћер Жижу. Био је врло богат и храбар. Неки Турски зулумћар, Мурат Ђурђевић, из Колашина дође са дванаест харачлија у Доњу Морачу, да покупи харач по Морачи и Ровцима. Сврати у манастир и учини зулум калуђерима. Причају, да га је калуђер клео, да га Бог и срећа нанесе на Тривка Буришевића и његових седам синова. Када то дочује Мурат, распита се за Тривка и оде њему. Турци почну да чине зулум. Тривко се договори са синовима да их побију. За вечеру им дадну вратовне погаче, те завратају, па их онда лако побију. Само један побегне. Тада Тривко (1733.) побегне у Сријем са пет синова, а два се склоне у Никшићку Жупу и населе у селу Југовићима, и тамо су од њих Зечевићи. Тривку остане у Ровцима кћер Жижа.

Сима Милутиновић Сарајлија је забележио епску песму Колашинци где је описан управо овај догађај и Трипко Гулишић. У књизи Драгутина Вуковића, пронашли смо песму 'Трипко Гуриш и Бећир ага'.

Каснији истраживачи и писци су истражујући ово предање повезали Трипка Гуришића са зачетком лозе Карађорђевића у Србији. По особинама, временски, по именима деце и по правцу кретања ово је снажна претпоставка. Посебно је занимљив и користан подробан осврт Стевана Поповића (Гласник Етнографског музеја у Београду, књ. 60, 156-159) који даје одлучну подршку овој претпоставци: Карађорђево порекло.

Останак у Ровцима
Жижа, кћер Трипка Гуришића, је била хрома, те се није могла прикључити бегству из Роваца са оцем и браћом. (Ровчани пак причају да је била љута на браћу што су је оставили приликом бекства, те одби да иде са њима када су ови из Жупе дошли по њу.)

Тада је у Ровцима у селу Вишње становао ковач оружја Илија, пореклом из Куча (или Чева), који је ту доселио због крвне освете. Жижа га узме за мужа под погодбом, да узме њену славу Арханђелов дан уместо Светог Николу кога је до тада славио. По Жижи су се сви њихови потомци назвали Жижићи.

Жижићи славе Арханђелов дан.

Синови
Жижа и Илија су имали седморицу синова: Петра, Мијата, Вула, Драгоја, Завишу, Радишу и Рада. Сви се они ижене и имадну двадесет три унука, који сви приспију за оружје. Тако их је у једно доба било тридесет ратника, што је у доба тадашње посебице представљало велику силу у тим крајевима. Били су богати и храбри.

Ратовања
Перо, ковачев син је био толико храбар и вешт војсковођа, да је у време неког напада на Подгорицу, предводио Морачане, Ровчане и Пипере и да би је, веле, тада заузео, да се није у боју ранио пред главни напад. Овај догађај се збио око 1780. год., када су између босанских и скадарских везира вођене крваве и дуге борбе око Подгорице.

Прича се, да је Илија ковач од свих Ровчана први сазнао за погибију Махмут-паше Бушатлије (1796) и да је он за његову смрт ухватио муштулук Ровчанима. А познато је, да је Махмут-паша Бушатлија 1786. г. посекао на веру у Никшићу шездесет Ровчана. Стога је његова погибија примљена у Ровцима са великим одушевљењем и Илијин муштулук је остао у живој народној успомени.

Селидба у Ускоке - Дробњак - у село Милошевиће
Пошто су се умножили и оснажили, Жижићи су дошли у велику заваду и сукоб са Ровчанима, због кога 1818. год. одлазе из села Веље Дубоко. По племенском предању Ровчана, које записује Андрија Лубурић у свом делу "Племе Дробњаци", повод за заваду је био сукоб око земље.

Тада су Жижићи из племена Роваца ускочили у Дробњак - Ускоци. Првобитно су се склонили у Тушину, а 1820. године пређу у Милошевиће на Турски читлук (имање).

На први Арханђелов дан по досељењу у Милошевиће, дође им на славу кнез Ђоко Маловић и војвода Шујо Караџић и у име целога племена затраже од Жижића да оставе дотадашњу славу Арханђелов дан, а да узму Ђурђев дан за славу и тиме докажу верност дробњачкоме племену. Жижићи не пристану, но се дадну на оружје и принуде Дробњаке да одустану од овог свог захтева.

Селидба у Струг
Десетак година по доласку у Милошевиће, ускоче у Струг Вуле Радивојев са синовима Павићем и Неђељком, и Петар са синовима Ђорђем и Милованом и тамо се населе.

Вуле Радивојев Жижић је опеван у народним песмама (Петар Петровић Његош је написао 1847. и објавио 1850. године песму Чардак Алексића.

Павић Жижић и селидба у Поља Колашинска
Павић Вулов Жижић Павић је посекао чувеног турског јунака и зулумћара Синана Свиралу 1861. године. Ово јуначко дело било је вредно пажње црногорске владе. Прича је препричана овако (извор Љубица Љуша Жижић):

Павић Жижић, попео се на јасен (био је мали растом) те скочи на зулумћара Синана Свиралу који је туда пролази на коњу, и одсече му главу. Главу однесе књазу Данилу. Од владе Црне Горе је добио чардак, 15 рала оранице и 15 рала косанице - све до реке Таре, у Пољима код Мојковца. (Извор: усмено предање, Драгољуб и Љубица Жижић).

У књигама је пак записано је да се овај догађај одиграо 1861. године, у ком случају је у питању био књаз Никола (Кнез Данило је погинуо 1860. године). На имању у Пољима крај Мојковца су се населили Павић и брат му Неђељко.

Књига Стојана Караџића и Вука Шибалића: 'Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло' преноси скраћено предање о пореклу породице:

Жижићи су се у Дробњак доселили 1818. гoдине из ровачког села Дубоког. Прво су се населили у Тушињи, а из Тушиње 1820. године пређу у Милошевиће. Из Милошевића, негдје око 1830, у село Струг пређу Вуле Радивојев, са синовима Павићем и Неђељком, као и Петар, са синовима Ђорђем и Милованом, и у Стругу се настане. Из Струга Вулови синови Павић и Неђељко одселе се у Поља код Мојковца, на земљу коју је Павић добио на поклон од црногорске владе за изузетне заслуге које је учинио када је 1861. године посјекао чувеног турског јунака и великог зулумћара Синана Свиралу из колашинског краја.

Породично предање овог братства казује да су старином из Чева, одакле се Илија доселио у Ровца, гдје се оженио дјевојком од братства Ђуришића, која се звала Жижа. Са њом је имао седам синова: Пера, Мијата, Вуја, Радивоја, Ђока, Вука и једног коме не знају име; они се по својој мајци Жижи прозову Жижићи.

Жижићи се у оквиру овог братства на уже дијеле на Мијатовиће, Вујовиће, Драгојевиће, Радивојевиће и Планиће.

Ово братство је дало доста добрих људи и јунака, који су се истицали у борбама против непријатеља Жижићи у ратовима.

ДНК истраживања и подаци о Жижићима

ДНК истраживања је неопходно узети са дозом опреза. Генетски трагови (или маркери) у ДНК упућују на глобална расељавања и покрете становништва у времену од пре 2000 до 5000 г.пне, пре стварања данашњих друштвених заједница. ДНК појединца носи неколико милијарди знакова. У истраживању је вршено поређење 23 знака (или маркера), који се преносе по очевој линији. Старост наведене гране (односно када се она појавила у историји) вероватно је већа од 4000 година. Све ближе анализе порекла се ослањају на процене које нису научне, већ се називају "генетском астрологијом", где је готово свака хипотеза само једно од бројних могућих решења. Оне се ослањају на предање. За сада рецимо ДНК истраживачи не умеју препознати разлику између Немаца и Француза....

На основу недавно објављеног ДНК истраживања названог "Српски ДНК пројекат", Жижићи (учесник Жижић из Милошевића) припадају ДНК групи која садржи следећу грану: R1b-L23>L51>L151>P312>U152.

Дата грана се објашњава овако - хаплогрупа R1b - западнa подграна L51. L51 је овде заступљена преко својих подграна P312>U152. Процењује се да је ова грана настала пре више од 4000 година. Грана U152 се по истраживачима везује за миграције Келта и у Црној Гори најзаступљенија је у Доњој Морачи преко рода Богићеваца коме припада већина становништва.

Повезујући предања и генетски резултат, истраживачи предлажу следећу хипотезу: "Домазетовићи (из предања Жижића) припадају роду Озринића (I2 хаплогрупа), стога се веза са Жижићима одбацује. Међутим, по предању из Роваца ковач Илија се доселио из Куча и где је уместо Никољдана почео да слави Аранђеловдан". Истраживачи на основу овога закључују: "Како су Бањовићи једини ковачи у племену Кучи, а притом славе Никољдан, може се претпоставити да је Илија био од тог братства."

Истраживачи наводе да је старост R1b-L23 гена са подгрупом >P312>U152 око 4500 година. ДНК испитивање - извор
----------

Даље читање са сајта ЕУпедија о R1b хаплогрупи ЕУПЕДИА: R1b Хаплогрупа је најраспрострањенија Хаплогрупа у западној Европи. Грана R1b-L23 се појављује у рано бронзано доба, око 4500 година пре нове ере. Подгрупа је присутна у Мајкопској култури (јужни Кавказ, данашња Русија) и следећој Јамној култури која превладава у Кавказу односно Каспијској степи у периоду 3500 до 2500 пне. Из периода Јамне културе потичу први таласи насељавања и освајања прво ка Балкану и Грчкој, потом ка Западној и централној Европи, и Анатолији. Западна грана R1b-L51 се из Кавказа населила на исток и север Црног Мора. У следећа двa миленијума, почев од 4200 пре нове ере, народи степе су освојили Карпате и Балкан, потом западну Европу, касније Анатолију, да би временом постао доминантна очинска Хаплогрупа у великом делу Европе. Руски цар Николај II је припадао Хаплогрупи R1b као и сви владари династије Романов, почев од Петра III (1728-1762).