Жижићи - Ускоци

Селидба у Ускоке - Дробњак - у село Милошевиће

Жижићи 1818. год. одлазе из села Веље Дубоко. Првобитно су се склонили у Тушину, а 1820. године пређу у Милошевиће. На први Арханђелов дан по досељењу у Милошевиће, дође им на славу кнез Ђоко Маловић и војвода Шујо Караџић и у име целога племена затраже од Жижића да оставе дотадашњу славу Арханђелов дан, а да узму Ђурђев дан за славу и тиме докажу верност дробњачкоме племену. Жижићи не пристану, но се дадну на оружје и принуде Дробњаке да одустану од овог свог захтева.

Селидба у Струг

Десетак година по доласку у Милошевиће, ускоче у Струг Вуле Радивојев са синовима Павићем и Неђељком, и Петар са синовима Ђорђем и Милованом и тамо се населе.

О Ускоцима - Миро Вуксановић

Ускоци су најмлађе црногорско племе. Дробњак им је на западу а Горња Морача на истоку. Насељени су око ријеке Тушиње, између планина Јаворја, Лоле и Кравице на југу и Сињавине на сјеверу. Ту, у дурмиторском крају, на дробњачке ливаде и окрајине, ускочили су непокореници из крајева под Турцима. Најприје су се населили на имањима проте Милутина Церовића и осталих Тушињана, а већ су имали име Ускоци. Тако су себе називали у Горњој Морачи, на изворишту ријеке, у Љевиштима, у свом првом склоништу и гнијезду. Тамо је, у Горњу Морачу, крајем османаестог вијека, од Никшића, испод Требјесе (зато су познати и као Требјешани), послије турске похаре њихових села, стигла велика група породица са својим сердаром, капетаном и свештеницима. То значи да су већ у Љевиштима имали племенско устројство. И прије њих, и послије, тамо су од невоље ускакали одметници, најчешће из херцеговачких крајева и Потарја, па одатле, из морачке качанице, ударили на турска утврђења, пресретали њихове измећаре и харачлије, вребали у засједама, плијенили и убијали, препадом и муњевито, светили се за сваку муку што су их од истих Турака трпјели. Зато се и нијесу могли вратити својим кућама, а под горњоморачким литицама, на голометини и у тјескоби, сиротно су живјели. Готово пола требјешких Ускока заузели су планинске подгоре, од Јаворја до Кравице, и тамо, са осталим досељеницима, засновали села Струг и Малинско. То је било 1796. и 1797. године, прије равно два вијека. Друга група требјешких породица, послије упорног тражења дозволе за улазак у Русију, одселила је 1804. године крај Одесе и тамо своје насеље назвали по старом завичају Никшићу. Истовремено, почетком деветнаестог вијека и у наредних педесетак година, у сјеверни дио данашњих Ускока, у Сировцу и обронке Сињавине, пристизале су, са фамилијама ратници из старохерцеговачког и санџачког краја, од Таре и Лима, из Куча и Васојевића, Роваца и Мораче и других црногорских племена.

Ускоци су планинци, велики сточари и добри домаћини. Имају посне и смоне њиве, али и простране планинске ливаде и пашњаке. Ускоци заносније причају о минулим ратовањима и комитовању, када им је сабља била дужа но у других, о прецима што су често помињани уз гусларске струне. Ни у таквим приликама ни у причи, Ускоци не штеде ни себе ни другога. Испрсити се, изребрити, за њих значи показати виђеност међу људима. Не бију се кријући и насамо. То раде на скуповима. Ту враћају дугове и завршвају размирице. Опомињу се пословицом „У добру се не понеси, у злу се не подај“, али су пословице једно, живот друго. Пријеки су и брзи на ријеч. Ваљасти, тврдоглави и оштровиди. Непретворни и задрти у свему што им није по вољи. Не умију се улагивати. За њих је свако пренемагање кастиг мимо свијет. Док зборе, жиле им по вратовима искачу. Велики су бињаџије. На погану ријеч ваде пиштоље. Ријетко запјевају без пуцња. Хитри су за излазак „на биљегу“. Величају заслужне. Без милости газе сваку тањевину. У томе су до дна искључиви. С искошеном главом мотре што им је немило. Забачену капу држе на глави. Као да ће челом небо дохватити. Тврди на сузу као планина на којој су одрасли. Чазбени су и гостопримни. Церемонијални у дочекивању. С разлогом мисле да су поебан сој. Никоме не завиде. У племенском начину живота виде племенитост. Родослове уче као стихове. За све школоване људе веле – „правник чоек“. Дуго им је капетан био најугледнији чин, јер су поносни на своју некадашњу капетанију. У својим селима нијесу цркве подизали, но у Тушињи, заједно са Новицом Церовићем. Прву школу су имали 1870. године, у Подмалинску, старом немањићком манастиру, а мало касније су сазидали школску зграду на Боану.