Podelite i vi vaše slike, podatke i porodično sećanje! Javite se!

Основни писани извори

Андрија Лубурић: Дробњаци - Племе у Херцеговини
Порекло, прошлост и етничка улога у нашем народу
1930. год.

Стране 217-219 које говоре о Жижићима преузмите - овде

--------

Стојан Караџић, Вук Шибалић: "Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло", II допунско издање, Београд, 1997, ИШ 'Стручна књига'
Ниже или овде:
http://www.poreklo.rs/2012/02/17/poreklo-prezimena-zizic/

------

Сима Милутиновић Сарајлија
Пјеваније црногорско и херцеговачко
(Књига)
Епска песма ”Колашинци”. Текст песме прочитајте овде: ”Колашинци”
Sajtovi:http://guslarskepesme.com
http://www.monumentaserbica.com

-------

Драгутин Вуковић: Гласови јуначке прошлости
Колашин, 1973.

-------

Хаџи Радован Бећировић Требјешки
Стабљике Српства - Епске песме
Књигу преузети: овде
Песме о Мојковачкој битци

-------

Стеван Поповић - Карађорђево поријекло.
Гласник Етнографског музеја у Београду, књ. 60, 1998. godina.
Strane 150/160.

Стеван Поповић анализира различите теорије Карађорђевог порекла, (нпр. теорију о вези Трипка Гуриша са Карађорђем искључује на основу необјективности Д. Вуковића (тврдња о вези Вуковића са Војиновићима). Преузмите књигу.

-------

Исечак из књиге:

Стојан Караџић, Вук Шибалић: "Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло"

ЖИЖИЋИ

(у Милошевићима, Крушевицама и Стругу)

Жижићи су се у Дробњак доселили 1818. гoдине из ровачког села Дубоког. Прво су се населили у Тушињи, а из Тушиње 1820. године пређу у Милошевиће. Из Милошевића, негдје око 1830, у село Струг пређу Вуле Радивојев, са синовима Павићем и Неђељком, као и Петар, са синовима Ђорђем и Милованом, и у Стругу се настане. Из Струга Вулови синови Павић и Неђељко одселе се у Поља код Мојковца, на земљу коју је Павић добио на поклон од црногорске владе за изузетне заслуге које је учинио када је 1861. године посјекао чувеног турског јунака и великог зулумћара Синана Свиралу из колашинског краја.

Породично предање овог братства казује да су старином из Чева, одакле се Илија доселио у Ровца, гдје се оженио дјевојком од братства Ђуришића, која се звала Жижа. Са њом је имао седам синова: Пера, Мијата, Вуја, Радивоја, Ђока, Вука и једног коме не знају име; они се по својој мајци Жижи прозову Жижићи.

Жижићи се у оквиру овог братства на уже дијеле на Мијатовиће, Вујовиће, Драгојевиће, Радивојевиће и Планиће.

Ово братство је дало доста добрих људи и јунака, који су се истицали у борбама против непријатеља. Вуле Жижић је због показаног јунаштва опјеван у народним пјесмама. У бажанским и Првом свјетском рату нарочито се истакао Јован Жижић, командант Дробњачко-ускочке бригаде, која је својим јунаштвом и захваљујући вјештом командовању у чувеној Мојковачкој бици задивила све. Јована су ухватили Италијани и 1941. године га стријељали као великог родољуба, заједно са старијим сином Миланом у Пљевљима. У Мојковачкој бици се, осим Јована, истакао као велики јунак Радојица, официр црногорске војске који је погинуо; са њим су погинули и Милинко и Радован, а рањени су Мирко и Миладин. У Комитском покрету 1916-1918. године истакли су се Радосав као четовођа, Митар који је умро од шпањолице и син му Радослав.

У борбама које су вођене у оквиру Херцеговачког устанка од 1875-1878. године, погинули су: Ново Жижић на Смријечну у Пиви 1877. године, а у борбама које су вођене око Улциња погинули су Шуле и Павле 1877. године.

У предратном и периоду 1941-1945. године ово братство је дало велики број бораца за радничка права и слободу свог народа.

Павле Жижић, учитељ, био је члан Партије од 1919. године, носршац листе на изборима 1920. године; за њега су гласали сви Ускоци осим два попа и три учитеља; у НОП-у је од првих устаничких дана у санџачким јединицама на одговорним функцијама.

Томаш Стеванов стари је члан Партије од 1932. године, организатор устанка у бјелопољском крају, комесар чете, па батаљона; командант батаљона у Трећој санџачкој бригади, погинуо је у селу Трнава код Мркоњић Града ноћу између 2. и 3. октобра 1942. године; он је народни херој Југославије.

Вељко Жижић, борац НОВ-а од 1941. године, један је од организатора устанка у бјелопољском крају; налазио се на одговорним дужностима током рата, а у поратном периоду био је функционер у органима Републике; носилац је Партизанске споменице 1941.

Вељко Јованов, борац НОР-а од 1941. године, један је од организатора устанка у шавничком крају; у Дурмиторском одреду био је командант батаљона у Четвртој црногорској пролетерској бригади, замјеник команднта и командант батаљона, командант Шесте црногорске бригаде, начелник штаба Корпуса и командант Групе бригада, генерал ЈНА, носилац Партизанске споменице 1941. Пуниша Никодинов, напредан омладинац и активиста у предратном покрету, због чега је прогоњен и затваран, од посљедица мучења умро је млад у Цељу. Вук Милошев живио је у Пећи, одакле је након капитулације дошао у Милошевиће. Предратни је члан Партије и познати активиста; погинуо је као комесар чете у Четвртој црногорској бригади на Сутјесци 10. јуна 1943. године. Ћиро Перов, стари ратник из првих ратова, истакнути родољуб и цијењен племеник, био је биран за предсједника шавничке оппггине у предратном периоду; у НОР-у је од првих устаничких дана, а својим активним учешћем стао је у ред најистакнутијих бораца НОР-а. Носилац је Партизанске споменице 1941.

Радош-Руфим Грујичин, калуђер из манастира Бијела, био је борац НОР-а од 1941. године и цијело вријеме се с пушком у руци борио против непријатеља у строју Четврте црногорске пролетерске бригаде; носилац је Партизанске споменице 1941. И његов млађи брат Урош је борац НОР-а од 1941. године; налазио се у строју Четврте црногорске пролетерске бригаде у чијим редовима гине код Бијељине 20. априла 1945. године.

Браћа Божо и Милош су били активни и истакнути борци НОР-а од првих ратних дана. Непријатељ их је ухватио и спровео у Колашин, гдје су осуђени и стријељани августа 1942. године на Барицама. Богдан Марков са Струга је у НОП-у од 1941. године. Налазио се у Четвртој црногорској бригади, а послије рата на одговорним дужностима у органима безбиједности у срезу.

Василије Радованов је борац НОР-а од 1941. године, био је на дужности интенданта батаљона у бригади; носилац је Партизанске споменице 1941. Драгомир Миладинов са Струга је у НОП-у од 1941. године, био је борац у Четвртој и Седмој црногорској бригади; његов брат Радомир погинуо је априла 1944. године код Никшића као борац 7. омладинске црногорске бригаде.

Ђорђије Исајилов, борац НОР-а од 1941. године у Дурмиторском одреду и у Четвртој црногорској бригади, истакнути пушкомитраљезац, командир чете и командант инжињеријског батаљона носилац је Партизанске споменице 1941. Жарко Милинков био је борац НОР-а од 1941. године у Дурмиторском одреду у Четвртој црногорској бригади. Носилац је Партизанске споменице 1941. Иконија Маркова је била борац НОР-а у строју Четврте црногорске бригаде, а њена сестра Милева је у истој бригади погинула 1943. године у Морачи.

Мијајло Милошев је био борац Четврте. и Шесте црногорске бригаде.

Милунови синови – Мираш, Мирослав-Перо и Мирчета- били су борци НОР-а. Мираш и Мирослав су борци од 1941. године, а погинули су на Сутјесци јуна 1943. године. Момир Обренов је био командир чете у Четвртој црногорској бригади; носилац је Партизанске споменице 1941. Спасоје Божов је у Четвртој црногорској бригади; погинуо је код Книна 25. јануара 1941. године.

У времену од 1941. до 1945. године погинули су на разним ратиштима још и сљедећи Жижићи: Дрека на Крушевицама 1941. године; Бошко, Љубисав, Новица и Радомир на Пљевљима 1941. Спасоје на Струмици, Петар на Пољима Колашинским, Радоња са Струга на Лековини и Милика у Добром Долу, сви 1942. године; Митар на Равном 1944, Миливоје на Мештревцу и Момчило на Мостару, оба 1945. године. Борци у 7. бригади били су Вукосав Дрекин и Вучета Богићев.

Жижића има исељених у разним крајевима наше земље.

Славе Аранђеловдан.

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997

Jovan-Zizic
Јован Жижић
Krsto-Zizic
Крсто Жижић
veljko-zizic
Вељко Жижић
Zivko-Zizic
Живко Жижић

Zizici-Mojkovac
Породица Жижић - Мојковац