Drugi podaci

 

 

Пошаљите ваше слике, податке и породично сећање: Јавите се!

Јован Жижић

Милошевићи, 1875 - Пљевља, 1941

Илија - Мијат - Милић - Пурен - Божо - Јован

Јован Божов Жижић, био је командант Дробњачко-ускочке бригаде, која је својим јунаштвом и захваљујући вјештом командовању у чувеној Мојковачкој бици задивила све.

Црногорску војску под командом сердара Јанка Вукотића и Петра Мартиновића чиниле су Прва санџаџка дивизија састављене од Колашинске, Ускочко-дробњачке и Бијело пољске бригаде, са два батаљона регрута.


Са Споменице Мојковачкој битци, одржаној 1940. године.
С лева на десно: г. Љубомир Полексић, пешадиски пуковник,
г. Јован Жижић потпуковник у пензији, г. Никола Ружић капетан у пензији, г. Сава Микић, начелник - ваздухопловни потпуковник у пензији.

Јована су ухватили Италијани и 1941. године га стријељали као великог родољуба, заједно са старијим сином Миланом у Пљевљима. По битци на Крнову где су италијанске снаге доживеле значајне губитке, потпуковник Јован Жижић и његов старији син Милан су кренули на преговоре. Јован, тада већ умировљеник од скоро седамдесет година, је предосећао опасност. Није желео да му син иде на преговоре, и на крају пристао под условом да и он сам иде на њих. У питању је била превара од стране Италијана. Јован и Милан су затворени и стрељани су у Пљевљима у јесен 1941. године, заједно са четворицом Жижића, Бошком, Новицом, Љубисавом и Радомиром.

Смрт Јована Жижића - Епска песма

Јованов млађи син, Вељко Жижић, генерал ЈНА и војни тужилац после рата био је дуго година заточен на Голом отоку, због одбијања да суди по намештеним судским поступцима бившим ратницима и саборцима (овде).

Кућа Јована Жижића на Крушевицама крај Милошевића
(Фотографија: 2016. године, Петар Гајовић)

--------

Мојковачка битка: Обострани распоред снага

За затварање најосјетљивије тачке на цијелом фронту - мојковачке капије, Сердар Јанко Вукотић је поставио Прву санџачку бригаду којом је командовао бригадир Петар Мартиновић.

Прилазе Мојковцу бранили су: Колашинска бригада, бригадира Милоша Меденице; Бјелопољска бригада, капетана Грујице Грдинића и Дробњачко-ускочка бригада командира Јована Жижића, затим Извиђачки одред, капетана Крста Поповића, Први и Трећи регрутски батаљон, капетана Марка Самарџића и поручника Пера Ђурашковића и артиљерија, мајора Мила Ђукановића.

--------

Командант Прве санџачке дивизије бригадир Петар Мартиновић је издао заповијест својим јединицама за напад, која се, углавном, састојала у сљедећем:

- Ускочки батаљон поручника Љубомира Алексића, из Дробњачко-ускочке бригаде, командијера Јована Жижића, има задатак да од села Раките нападне узводно, десном страном Лепешнице у лијеви бок и позадину непријатеља, који се налази на Бојној Њиви и Улошевини и тиме олакша напад Колашинској бригади, која ће нападати са фронта. Батаљон извршава задатак под непосредном командом команданта дивизије, а по наређењу које ће бити достављено по изласку батаљона на борбени положај.

-------

Колашинци су једва прешли 100 до 200 метара када су у густој шуми наишли на непријатеља, који је пошао у напад и подишао њиховим положајима, с циљем да заузме Развршје. Сукобили су се са 6. краљевским угарским пуком и започела је борба у сусрету

Борба Ускочког батаљона, није ништа друго него један низ крвавих јуриша и противјуриша" - пише Љубомир Алексић, тадашњи командант батаљона, у својим сјећањима - и наставља: "Сви смо у покрету, и ми и непријатељ, снијег је двометарски, нападао је ноћу и стално пада. Мећава га развијава и прави велике намете и сметове... Бојиште, ври, кључа - непријатељ напада, наши не узмичу.
Артиљерија безобзирно туче по нама: гранате рију, експлодирају, дижу у вис храбре Ускоке, комадају их у ваздуху. Настаје општа кланица - падају мртве главе, рањених је много. Пружа се помоћ и превијају ране онима којима још има спаса, а мртве снијег затрпава".

Упркос томе што су елитне јединице аустроугарске војске биле три до четири пута бројније, Ускоци су, у току читавог дана, у борби дјеловали снажније и организованије. При крају дана командант батаљона је био принуђен да у борбу уведе и посљедњу батаљонску резерву, јер је батаљон имао много жртава.
Десно, на Развршју бори се Колашински батаљон. Поручник Алексић наређује деснокрилној чети да ухвати везу са Колашинцима и ускоро су се нашли једни поред других - Колашинци и Ускоци. Командант Колашинског батаљона Новеља Мијић храбри своје војнике: "Држи те се, Колашинци! Ускоци су поред вас, они неће попустити док иједног од њих траје". Кренули су заједно на непријатеља - Колашинци и Ускоци, јуришали су и одбијали јурише, а "снијег је црвенио и копнио док се из њега пушила крв мртвих и рањених јунака" - записао је хроничар.

Ускоци су одолијевали нападу непријатеља у току читавог дана, везујући за себе читаву бригаду генерала Шварца. Ноћ је прекинула борбу. Остатак батаљона се прикупио на Пржиште. Губици су били велики. Од 400 војника - 70 је остало на бојишту, а њих 68 је рањено. Сваки други официр је био рањен - у борбама прса у прса. Укупно је трећина батаљона избачена из строја. Међу погинулима је капетан и барјактар са Вучјег дола Јоко Полексић, барјактар Раде Гиљан и официр Радојица Жижић, а рањени су барјактар Јован Кршикапа и командири 1. и 2. чете - официри Коста Алексић и Милисав Церовић.

Ускочки батаљон је, храброшћу којој тешко да има премца, својом борбом, на Божић 7. јануара, олакшао Колашинској бригади удар на Бојну Њиву. Тиме је у потпуности извршио свој задатак.

-------

Извори о Јовану Жижићу и Мојковачкој битци

http://www.montenegrina.net/pages/
pages1/istorija/cg_u_1_svj_ratu/boj_na_mojkovcu_p_ljumovic.htm

Песме о Мојковачкој битци:

Хаџи Радован Бећировић Требјешки
Стабљике Српства - Епске песме

Књигу преузети: овде
Песме о Мојковачкој битци

 

Споменик Јовану Жижићу