Podelite i vi vaše slike, podatke i porodično sećanje! Javite se!

Тривко Буришевић

Тривко Буришевић, Жижин отац, пореклом је био из Васојевића. Имао је седам синова и Жижу, једину кћер.

Живео је у Ровцима, село Веље Дубоко, Колашин, у раздобљу од 1680. до 1733. год. када се због сукоба са Турцима иселио.

Тривко Буришевић је био јунак и ратник. Опеван је и у народној песми.

---------

Пронашли смо две песме о Тривку, које говоре о истом догађају.

Прва песма се зове ”Колашинци”, а забележио је Сима Милутиновић Сарајлија, и објавио у књизи ”Певаније црногорско и херцеговачко”. Прочитајте песму овде.

Друга песма је "Трипко Гуриш и Бећир-Ага", а извор је Драгутин Вуковић, књига ”Гласови јуначке прошлости”, Колашин 1973. године. Прочитајте песму овде.

Драгутин Вуковић је обрадио мит Трипка Гуриша и чини се да од њега потиче претпоставка да су потомци Трипка Гуриша заправо преци Крађорђеви. Донекле ова тврдња је оспорена управо Вуковићевим покушајем да доведе своју породицу Вуковића у везу са Војиновићима и посредно са Карађорђем.

Оно што свакако знамо на основу знатно ранијег Ровачког предања је да је Трипко Буришевић, тј. Гуриш, живео у датом раздобљу у Вељем Дубоком, да је био ратник и јунак, да је имао седам синова и кћер, и да је после једног већег сукоба са Турцима био приморан да се са синовима и браћом исели из Роваца, претпоставља се прво Васојевиће, до коначног исељења у Србију.

Прича о Трипку Гуришу

ТРИПКО ГУРИШ ВОЈИНОВИЋ - прилог: Ранко Бубања

При крају 17. вијека, у Ровцима, у Вељем Дубоком живи кнез, чувени ратник и домаћин, Трипко Гуриш Војиновић (Кнежевић). Према бројним предањима турски крвопија, висок преко два метра, мршав, тамног тена, у раменима повијен, неустрашив, велики јунак, и по причању старих људи - памтиша, предак Вожда Карађорђа.

Кућа му се налазила у Солистици на избрешку поврх школе у Вељем Дубоком, гдје и данас постоје трагови темеља, јер на том мјесту до сада није подизана никаква зграда. Турци су се плашили Трипка јер их је нападао, убијао и стоку им плијенио; они су му и дали надимак Гуриш (тур. гüрио - рвање, гуресци - рвач). Имао је кћерку, синове и десетину унука. Држао је неколико слугу, чобана из Вељег Дубоког, Церовице и Ускока. Четовао је све до Колашина, Шавника и Никшића.

По казивању, на путу према манастиру Морача, Трипко Гуриш наиђе на турску засједу и падне им у руке. Везаног, Турци су га провели поред Манастира. Код једног су винограда застали да се одморе, и док су јели грозђе турски ага рече: - Дадните и томе крмку један грозд! Свезаних руку, Трипко Гуриш је уз грозд зубима гризао и коноп. Када се ослободио, хитро отме пушку од једног Турчина, пуца и убије другог који му је стао на пут куд је требало да бјежи, и срећно умакне. Неколико година касније, 1733, из Коласина се спреми 12 Турака на челу са буљубашом и капетаном Бећир-агом (по некима, Мурат-агом) Мусовићем, а можда и Ђурђевићем, и дођу у Морачу да од игумана Луке траже благо. У почетку на лијепо, па када није успјело, Бећир-ага нареди игуману да им преда Немањића благо, благо жупана Мирослава и Вукана, запријетивши да ће га убити; манастир су опљачкали, а неким фрескама су ножевима ископали очи, што се и сада познаје.

Видјевши да мучењем неће успјети, Бећир ага подвикну: - Куни Власки каурине! Игуман схвати да ће га Турци уморити, а манастир запалити, па се досјети и рече: - Турци, аге, нећу да вас кунем - изусти у мукама - за спас Манастира и свог живота рећи ћу гдје се крије Немањића благо. Склоњено је у камена Ровца; закопано је у лучевој ћелији, а чува га Трипко Гуриш, потомак кнеза Вукића који је Манастир и обновио.

- Идите и да Бог да коначили код Трипка Гуриша! - клели су калуђери. Увјерени да су од игумана Луке извукли оно сто су хтјели, Турци престану да га туку, спреме се, и са комордџијама се упуте у Веље Дубоко. После десет сати хода, навече, стигну на конак код Трипка Гуриша. Предање казује да их је дочекао с осмјехом вука и погледом хајдука; увео их је у кућу и питао каква их је срећа или несрећа довела. Бећир-ага објасни да их је игуман замолио да дођу и преузму манастирско благо; наредише му да за вечеру што прије закоље јалове овце и доведе невјесте и дјевојке на конак. Трипко схвати зашто их је игуман послао - обавијести их да му је стока у планини, да је синове већ послао да донесу "љутог пића", и да ће им за јело припремити оно што се у дому затекло - додаде да ће слуге брзо догнати овце и говеда, да могу да остану колико год желе, да се осјећају као код своје куће и да једва чека да им "преда" манастирско благо. Домаћица испече и принесе вратав хљеб и скоруп, а Трипко медовину. Гладни и уморни, Турци навале на пиће и врућу псеничну погачу. Несто од хљеба, несто од медовине "Турци падну главом без узглавља".

Добри домаћини Трипко и његови ваљатни синови и синовци одмах их размјестише на спавање, а затим их, онако пијане и ошамућене, почну сјећи сјекирама, њиховим нозевима и сабљама. Трипко уби Бећир-агу, а момци остале Турке. Један Турчин осјети погибију, устаде и побјеже преко села. Престрављен и мамуран, није погодио пут одакле су дошли, но пође уз врлетне и непроходне Дреноваче, бацајући успут оружје. Преко Лијешња је стигао у Колашин да обавијести како су се провели у Морачи и Ровцима. Предање додаје да су чобани послије годину дана нашли нож и опрему, коју је онај Турчин, пентрајући се уз Дреноваче изгубио. Знајући да му у селу Веље Дубоко нема опстанка, Трипко Гуриш ријеши да се исели. Брига о многочланој породици приморала га је да мијења мјесто боравка, крсну славу, име, презиме, а да заметне траг, укривао је и друга обиљежја која су га могла одати, па се стога изгубило и сјећање о њему и његовом јунаштву. Два му се сина населе у Драговољиће, у Жупу близу Никшића, а он с осталима пође у Куче, у Дољане, а онда у Врањ, у Клименте. У Жупи су браћа Петар и Марко убрзо дознали да су им колашински Турци на трагу - одмах су се склонили у Бјелопавлиће. Тамо су се кратко задржали; отуда у братству Бубања и постоји једно предање да су поријеклом из Бјелопавлића. Пут су наставили према Подгорици, јер се Трипко и остатак породице већ налазио у Кучима - на Златици и Дољанима. Бјежећи од освете, Гуриш се касније доселио у Васојевиће, у Лијеву Ријеку, а затим у Краље, али су га сталне борбе с Турцима отјерале даље, у данашње село Бубање, гдје је од једног његовог сина настало братство Бубања. По причању, Гуриш је и тамо неког убио због чега је и сам главом платио. Памти се да је Трипко Гуриш имао: Петронија-Петра, Марка, Јована (помињу се у епској пјесми), затим Антонија, Симона, Радака и Митра, такође и кћерку, хрому Живану-Жижу. Жиза није могла да бјежи из Вељег Дубоког; доцније су за њу долазила браћа из Жупе, али она љута није хтјела да пође тамо, већ се удала за неког ускока, ковача Илију, који се због крвне освете настанио у Вељем Дубоком, у селу Вишње. Од њих су Жижићи. Петар се скућио у Бубањама, Антоније у Црнчи-Гурешићи, а Маркова породица је пресла у ислам и данас су то Саботићи. Четворица су се одселили у Србију - и од једног је (Јована), како стари причају, Карађорђе. Предање даље каже да Трипко Гуриш потиче од војводе Војина из Вучитрна, а по неким, од оних Војиновића који су управљали Подрињем.