Porodica_Zizic

 

 

 

Пошаљите ваше слике, податке и породично сећање на: Javite se!

Историја Жижића на Косову

ГРАНА: Илија-Драгоје-Ника-Марко-Радуле 
Припремио: проф.др Милорад  Жижић, Београд, 23.12.2017.г   

Радуле (Марко) Жижић, из Милошевића,  учествовао је у Мојковачкој бици где је рањен и након тога преминуо. Остала му је супруга удовица Милуша девојачко Мијушковић, и имали су три сина - Петра, Велисава и Алексу и ћерку Станојку.

Милуша са четворо деце као колонисти привремено се  око 1922. године насељавају у село Зоровац (општина Бојник, Лесковац), а потом на Косово у Дреницу, у новонастало село Краљицу. Почетком другог светског рата бивају протерани од стране окупатора и расењени у различите крајеве Србије. Након рата враћају се уз све потешкоће и забране власти опет у разорено село Краљицу, где затичу разорене и опљачкане куће и имовину.                

Опет почетком 1964. године бивају присиљени да се иселе из Краљице и неки одлазе за Косовску Митровицу а неки за Косово Поље. Потом се неки исељавају ван Косова у околину Београда у Калуђерицу и Сремчицу, а једна породица досељава у Косово Поље, где остаје до прогона након доласка НАТО снага на Космету 1999.године, доживевши ни крива ни дужна трагичне моменте од стране непријатеља прогонитеља.                

По женској линији: Петар је имао три ћерке, две  покојне Косу и Босу, и Росу. Велисав је имао три ћерке, две покојне  Љубицу и Милицу, и Слободанку. Алекса је имао три ћерке сада покојне - Мару, Радмилу и Иконију.

По мушкој линији: од Петра су два сина: Радомир и Миливоје који имају три сина: Петра, односно Његоша и Милоша и линију унучади.              

Од Велисава су четири сина:  троје сада покојних (Радоје, Блажо, Бранислав) и двојица живих: Митар и Слободан  који има три сина - Влада, Дарка и Николу. А пок. Блажо сина Велисава. Имају и линију  унучади.              

Од Алексе су три сина: пок. Радојица (има три ћерке: Милка са два сина Миланом и Велимиром; Милена са сином Милутином и Бојана), Јован и Милорад који има сина Миљана. Алексина унучад и син Милорад су једни од учесника обнове цркве у селу Милошевићи.            

Алексин син Милорад је доктор правних наука, вишедеценијски универзитетски професор и научни радник. Син Миљан је мастер правник и мастер економиста.      

Велисавов син Слободан је магистар српског језика и књижевности, ранији политички радник. Сва три сина завршили факултете, ожењени и имају децу.           

Поздрав братственицима и осталим пријатељима.

Посвета Мојковцу, претцима и потомцима

Проф. Милорад Жижић нам је послао своју песму посвећену битци на Мојковцу, претцима, посебно његовом ђеду Радулу који је од рана на Мојковцу и преминуо.

ОЈ МОЈКОВЦУ

Ој Мојковцу брдовити, увијек ћеш нам мио бити.
Твоја брда и планине, бјеху браник домовине.
Времена су таква била да се на те сјати сила.
Та гомила јуриш врши српске земље да разруши.

Да разруши Његошево, Лазарево, Милошево.
Да разруши земљу тића сердар Јанка Вукотића.
Сердар зове:" Браћо мила, опколи нас јака сила!
У бој браћо ајмо тамо, пробој њихов ми не дамо"!

Кад то чули кршни момци, српског рода Црногорци,
И са њима њини оци прекаљени српски борци.
У шанчеве похрлише, грудобране поставише.
Оружја се дохватише па по банди распалише.
"Удри браћо, моја моћи, ова банда не сме проћи"!

Од поноћи па до зоре мојковачка брда горе.
Крв се лије на све стране велике су српске ране.
Црвене се грудобрани јер се српска војска брани.
Бранило се Његошево, Лазарево, Милошево.

Ој, Мојковцу брдовити вјечна слава нек те кити.

Написао Проф. др. Милорад Жижић, 22.12.2017. у Београду.

Проф.др Милорад (Алексе) Жижић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Приштини/ Косовској Митровици, и Пословног и правног факултета "Унион-Никола Тесла" у Београду, рођен је 1956. године у Србици (Косово и Метохија). Ову песму насталу у једном даху дана 22. 12.2017. у Београду, посвећује свим нашим јунацима учесницима славне Мојковачке битке из 1916. године, учеснику и страдалнику свом деди по оцу Радулу (Марковом) Жижићу из села Милошевићи, Општина Шавник, као и савременим потомцима славних предака који не заборављају и врхунски баштине традиције и сећања на нашу прошлост.

Сећања на живот у Дреници

Село Краљица у срезу Дреници (Косово) на 7 километара од општине Србица (сада Скендерај) имало је око 70-так колонистичких кућа углавном црногорских колониста насељеника и то у срцу Дренице, тада и сада албанске, а која је за време и после косовске битке 1389. године била срез Вука Бранковића и имала преко хиљаду православних топонима, и где су многи Срби садашњи Албанци тада примили ислам задржавши скоро до краја деветнаестог века неке сличне обичаје са Србима.

Постоји и пар монографија о Краљици. Ти Дреничани било српске или албанске националности слове за врло снажне, храбре и мање више ратнички настројене горштаке, а конфигурација дреничког терена увек је била погодна за "герилско" ратовање јер је мешавина планинског брдског рељефа и простире се на више стотина квадратних километара, скоро у средишту Косова, до Косовске Митровице, Вучитрна, Косова Поља, скоро до аеродрома Слатина и метохијског пута. У сред те сада скоро стопостотним албанским становништвом насељене Дренице у десетак општина, вековима се налази, и поред свих тешкоћа и угрожавања српски манастир Девич са женским монаштвом на седам осам километара од општине Србица (по албанском Скендерај).

Током ранијих векова Манастир и монахиње су имале страдања и потешкоћа, али су исти чувале и неке албанске породице, као што је био случај и са неким другим манастирима на Косову и Метохији. Током 1999. Манастир је био угрожен и нападан, а сада га чувају КФОР и локална косовска полиција. У Манастиру су мошти српског свеца св Јањићија исцељитеља и чудотворца кога су у ранијем периоду поред Срба посвећивали и неки Албанци у покушају лечења својих болести. За време Другог светског рата Манастир је био изложен зулуму балиста и бугарских фашиста и једна њихова граната испаљена на Манастир није експлодирала и остала је цела и дан данас испод ћивота св. Јанићија.

Краљевина Југославија је на подручју дреничког среза населила неколико хиљада насељеника превасходно из Црне Горе, Босне и Херцеговине, Лике, а много мање из централних делова Србије и Војводине. Населила се у Краљици, поред осталих и породица Жижић, тј. удовица покојног Радула (Марковог) Жижића, из Милошевића (који би рањен у Мојковачкој бици од 6-7. јануара 1916. и након тога преминуо) Милуша девојачко Мијушковић са три сина Петром, Велисавом и Алексиом и ћерком Станојком. Водили су тежак и мукотрпан живот као скоро сви остали у том селу, крчивши поред осталог напуштену ничију утрину на неплодној земљи.

У Дреници било је десетак српских, одн. српско-црногорских села. 1941 су скоро сви становници тих села протерани, многи и побијени од стране албанских балиста. Након ослобођења водиле су се жестоке битке југословенских јединица Кноја и албанских војних балистичких формација у Дреници. Тадашња југословенска власт забрањивала је повратак српским и црногорским колонистима у Дреницу нудећи им да иду у Војводину и слично. Повратници су били изложени озбиљним притисцима и претњама тадашње југословенске власти, али су се многи, скоро сви вратили на своја разрушена и опљачкана огњишта, па и породица удове Милуше Жижић, живећи у великом сиромаштву, као и већина других. Албанци су били против њиховог повратка. То је било прво етничко чишћење Срба.

Друго етничко чишћење (1962-65) колонисти у Краљици и Дреници доживели су смишљеном политиком тадашњег косовског и југословенског руководства у периоду од 1962-1965. године, који су политиком претње, уцена и сличним заплашили, присилили огромну већину колониста да се исели из Дренице продајући буд зашто имовину. Већина се иселила са Косова и Метохије превасходно у централну Србију, Војводину, а мањи део у Црну Гору. Треће етничко (1999-2000), и најпогубније етничко чишћење Срби и многи неалбанци доживели су током 1999. године, током рата, НАТО агресије и албанског терора.

Колонистичка српска села у Дреници и Метохији су у целости или скоро у потпуности испражњена и српско и већина неалбанског становништва из истих протерана са Космета. Много је убијених и несталих (највероватније убијених) Срба и неалбанаца. Истина, током рата у оквиру различитих ратних дејстава било је мног страдалих и Срба, Црногораца, Албанаца и других. Рат на Космету нанео је, као и сваки рат, свима зло. Никоме није донео добро без обзира које нације и вере био.

Сматрам да рат у Југославији, тиме и на Космету, није смео да се догоди, и верујем да га нису желели обични људи. Село Краљица као већина других колонистичких села су угашени још средином седамдесетих година. Атар села Краљице (од преко хиљаду хектара) сада је без и једне куће, само ледине и њиве. Таква су и друга српска села у Дреници, сем понеког изузетка. Ето такав је укратко изнет фактографски опис села Краљице, српских села у Дреници и самог дреничког среза у периоду од доласка српских и црногорских досељеника током почетка тридесетих година прошлог века па до најновијег "трећег етничког чишћења" Срба, Црногораца и дела неалбанског становништва (1941; 1962-65; 1998-2000), пре, током и након 1999. године.

А сада, о обичном свакидашњем животу, дешавањима и анегдотама у селу Краљици.

Сеоски живот и догодовштине у селу Краљици биле су исте као у свим селима тога доба. Углавном сиромаштво, помало обраде углавном неплодне земље, нешто мало стоке, углавном мањкање пшенице и других житарица (џаба меса када нема брашна), доминирајућа нешколованост (уврх главе пар разреда основне школе), да би касније многи краљичани завршили високе војне и цивилне школе, факултете, стекли магистеријуме и докторате, те се такви изузетно показали и били цењени у својој бранши до данашњих дана. Нема цркве, нити религијских обреда (мање више било забрањено), ретко ко је имао воловска кола или коње, трактор нико.

Једна поморанџа је трајала по пар месеци јер се као поклон носила од куће до куће да би се у круг вртила и по пар пута враћала код истих. Једна бела најлон кошуља коју су од употребе многи момци већ поцепали а која је задржала оковратник мењала је сваке недеље власника који су је облачили иако је била сва исцепана, али крагна је опстајала, па се посебно причвршћивала на момку да би се исти кочоперио на сеоским игранкама у земљаној просторији неког тзв. дома културе у селу или окружењу. Сеоски момци били су мање више ђилкоши или повучени.

Ђилкоши су тада изигравали мангупе и тзв. чврсте момке. Неки су потом одлазили у иностранство. Било је зависти, љубоморе, свађа, туча, интрига и сличног. Понеки батеријски радио, струје није није било. Вода се носила са пар бунара. Краљица се делила на тзв. горњу и доњу. Било је неколико коцкара. Није било кафане, продавнице. Пило се и куповало код особа које су те артикле држали у кућама. Углавном се пешке ишло у оближњу варошицу, општинско место Србицу, удаљену око седам километара, код лекара, на пијац и ради задовољења других потрепштина. Куће су углавном биле чакмаре, ретко која са ћерпићом, одн. печеном циглом. Свака кућа имала је скромно двориште и економске садржаје.

Околина Краљице била је скоро у целости насељена албанским становништвом. Током нератног периода углавном је мање више био подношљив суживот (од 1949-1964. године када се цела Краљица иселила по налогу тадашњих власти). Било је комуникације међу мешовитим становништвом, ангажовања Срба и Албанаца на одређеним међусобним радним активностима (градња некретнина, обрада земље, скупљање летине, било је и неких међусобних кумстава, као и пријатељстава и посета по разном основу и сл). Али све је то мање више пропало након гашења села Краљице (1962-65).

Краљичани су углавниом били досељеници из Црне Горе. Имали су тзв. дом културе, а у оквиру истог две земљане просторије, једну за школу, а другу за приредбе и игранке. Школа је имала четири разреда заједно, у разреду су били, Срби, Црногорци, Албанци, Роми. Учитељ је био Србин, секретар-домар Албанац. Није било много ђака. Међу ђацима су били коректни односи. (И аутор овог текста завршио је у таквој школи прва два разреда основне школе, код учитеља Мића Рогановића и секретара-домара Албанца Ћазима, који су били коректни професионалци).

За краљичане, мишљења сам, не може се рећи да су имали благородну средину у којој су се населили. Тзв. игранка у земљаној просторији дома културе од неких 60-так м2, пар дрвених клупа, без хармонике, уз усну хармонику или лист, те углавном низом црногорских кола, као и конзумирање алкохола испред куће или у кући једне неформалне крчмарице која је продавала пиће, као и коцкање неких који су били познати коцкари, те прела били су углавном културно-забавни садржај житеља Краљице.

Да се вратим на породицу Жижић. Живели су као и други, тј. мање више сиромашно у назначеном периоду. А сада један истинит случај а личи на анегдоту о мом оцу Алекси. Алекса као најмлађи тада живи син пок. Радула и мајке Милуше, рођен 1909. у селу Милошевићи, а умро 1987.г.у Косову Пољу, завршио је два разреда основне школе у школи у селу Милошевићи пре исељења из Црне Горе. Удова Милуша (моја бака, врло паметна и мудра жена, умрла 1958.г) живела је у заједничком домаћинству са најмлађим сином Алексом и његовом породицом, поред њих на другој парцели живео јој је најстарији син Петар са породицом, да би до њега на неких двеста метара живео средњи син Велисав са породицом.

Једне вечери, по мрклом мраку (пошто у селу није било струје) Алекса осредњег раста, јак у рукама, који је једно време радио у руднику Баљевац на Ибру као ковач, и пешачио десетине километара од куће до посла и натраг, крену на прело и да обиђе брата Велисава чија кућа би удаљена неких 250 метара, и који је имао једно опасно везано куче. Мркли мрак. На улазу у Велисављево двориште нешто нападну Алексу. Алекса се ухвати у коштац са тим створом не знајући шта је. Задави створа. Уђе Алекса у Велисављеву кућу и рече му да га је његов пас напао и да се он једва одбранио од њега, те да га је можда и удавио. Сви се згрануше. Непосредно потом укућани зачуше лавеж пса. Чуде се и збуњени схватише да њихов пас лаје. Брзо изађоше напоље да виде о чему се ради. Кад гле чуда!. Велисављев пас жив и здрав, на ланцу и лаје ли лаје. Укућани почеше да се шале са Алексом да је измислио, да се зеза. Али Алекса упоран. Тврди да га је нешто напало, да се морао бранити голим рукама, и да је највероватније то чудовиште задавио. Велисав и укућани му не верују. Шале се. Алекса упоран, позива их да понесу фењер и да изађу и пођу за њим. И они пођу. Кад тамо, на неких 50-так метара лежи задављен мртав лисац. Лисац напао по ноћи Алексу, Алекса у чистој као суза самоодбрани зграбио и задавио лисца. Жива истина. Сви се згранули. А о томе се дуго причало.

На дан 24.12.2017. у Београду, приредио: проф.др Милорад (Алексин) Жижић

 

Milorad-Zizic
Проф. др. Милорад Жижић

Jovan-Zizic
Јован Жижић
Drago-Zizic
Драго Жижић
Krsto-Zizic
Крсто Жижић
veljko-zizic
Вељко Жижић
Rajko-Zizic
Рајко Жижић

Zivko-Zizic
Живко Жижић

Zizici-Mojkovac
Породица Жижић - Мојковац