Пошаљите ваше слике, податке и породично сећање на: Јавите се!
ЈОВАНУ ЖИЖИЋУ
И БРАТСТВУ ЖИЖИЋА
Под Крновом, ђе се вазда
Јека љутог боја чула
Ко гнијездо, сурог орла
Жижића се диже кула
У том дому, одвајкада
Док памћење људско сеже
Рађаху се витезови
Са бојишта што не бјеже
Ђе ханџари главе сјеку
И ђе ђулад кости мрве
Жижићи су у бој сваки
Вазда били међу прве
Овом братству, што је давно
Доселило из Роваца
Част је увјек била преча
Од богатства и новаца
Свети Његош са Ловћена
Опјево је Жижић Вула
Од чијег је острог ножа
Закукало много була
На врх Струга, бој се бије
У пламену чардак гори
А Жижић се Вуле храбро
С Дедагином војском бори
Турска сила у бијесу
Пушке пали и халака
А Ускоци, ко вуци се
Мушки бране са чардака
Јатагани љути звече
Крв јуначка земљу роси
А њих дванест, дан читави
С ордијом се турском носи
То су били витезови
Каквих није било лако
Због којих је и у Травник
Од бијеса, везир плако
Што немаху на грудима
Ни одличја ни медаља
Ал вазда су били спремни
Стат на браник православља
А јунака мало бјеше
Кано што је, Жижић Јуса
Док и њему једне зиме
Не одлеће глава руса
Бог на њега заборави
Издаде га судба клета
У Мекијем Доловима
Зароби га турска чета
Са Крнова, кроз омаре
Ледени је сјевер свира
Када Јусу, окованог
Одведоше код Везира
У Травнику, тај је соко
Ког је многи Турцин клео
Са костима својим вјенац
Трновоме коцу сплео
А предања породична
Јос Жижића памте Лака
Јер мало је ко он било
Витезова и јунака
Није било тога боја
Ђе улећет није смијо
Крст Светог је Георгија
На његова прса сијо
Са њим га је одликово
Император руског двора
Да му блиста на џамадан
Изнад сабље и левора
А сад цу вам браћо моја
Још испричат, једну причу
О тој кући, ђе одвајкад
Соколови српски ничу
Причаћу вам о витезу
Причаћу вам о јунаку
Ког јос увјек пјесме славе
Под Дурмитор у Дробњаку
Ђе громови и олује
Својом снагом стјене мрве
Јер био је у свој земан
Црногорац, врсте прве
Дух његов је патриотски
Кроз бојеве љуте кован
Мало бјеше таквих људи
Ко бригадир Жижић Јован
Горске виле с Бјеласице
Ђе вјетрови крше јеле
Овоме су зор јунаку
Ловор око главе сплеле
На Мојковцу ђе смрт сију
Швапске пушке и топови
Вјечиту је славу стеко
С Крушевица, витез ови
Тога дана, у крв људску
Док пливаше Бојна Њива
Сердар Јанко ста Јована
Да кликује и дозива
О Јоване, зор делијо
У ком срце куца лавље
Не зовем те јутрос да те
За јуначко питам здравље
Но те зовем, брате мили
Што ме теска снасла мука
Што не могу Бојну Њиву
Да из швапских отмем рука
Ја од јутрос, без престанка
Гледам страшни бој и клање
Три пута нас, швапска сила
На бајонет врну са ње
А сем тебе, вјеруј војске
У резерви немам више
Бојну Њиву, не узмес ли
Црно нам се брате пише
Па у помоц, што мош прије
Пошаљи ми двије чете
Са Швабама проклетијем
Да укрсте бајонете
А глас Јанков, вјетром ношен
Када зимска студен стиша
Јован Жижић, вако викну
Ружић Јефта са Превиша
Узми Јефто свој батаљон
И полети к Бојној Њиви
Ђе од јутрос митраљези
Просипају огањ живи
Ђе гранате од топова
Ватром топе санте леда
И држи се кано јунак
Сва те Црна Гора гледа
Јурни у бој ка ти баста
Кроз опкопе и кроз жице
Збаци Швабе с Бојне Њиве
Крсташ орле са Ивице
Од побједе ил пораза
Ти у руци држиш кључе
Ја знам да у груди твоје
Срце горског лава туче
Тог дана је Ружић Јефто
Јуришајућ кроз намете
Ото Шваби Бојну Њиву
С двије своје храбре чете
Низ стрмине њене, кажу
Да се поток крви стака
Од тад Бојна Њива поста
Вјечни понос свих Дробњака
А Ускоци, вуци горски
У тај љути бој и клање
Најхрабријег батаљона
Понијеше часно звање
Ту без ране, у строј кажу
Није било једног борца
Ту гинуше витезови
С Бара, Струга и Сировца
Из Тусиње и Тимара
С Крусевица, с Мокрог, с Граца
Ту је у бој љути пало
За дан један, сто бораца
А међ њима на носила
Кано оро са литица
Сломљених је крила лежо
Витез Жижић Радојица
И Милинко и Радован
У томе су пали боју
О коме се до дан данас
Уз јек струна пјесме поју
А Јовану Жижићу, је
У читавом нашем срезу
Народ почаст одавао
Ко јунаку и витезу
Дванест сјајних орденова
Ко планину, јеле вите
На мегдану зарађених
Том витезу, груди ките
А кад малу Црну Гору
Поробише Талијани
На ноге се Дробњак диже
Да слободу своју брани
На Крнову проклетоме
У крвавој једној бици
Војску њину плотунима
Дочекаше устаници
Страховити бој зајеца
Кроз долове и кроз кланце
Јер нехтједе горди Дробњак
Да пољуби робства ланце
Ту ђе јеку митраљеза
Носи к небу хладни вјетар
Кано витез српског рода
Караџић је пао Петар
Вас батаљон с дивљењем је
Гледо тога горског дива
Што остаде на Крнову
Да вјечите снове снива
Жижић Јован, што је био
На Мојковцу, крв ђе теце
"Аферим ти зор витеже"
Пред мртвијем Петром рече
Али сила навалила
У пламену села горе
Па к душману Јован оде
Да примирје уговоре
Да Латини, рјеч не дрзе
Није знао витез стари
Те са сином Миланом га
Душман свеза и превари
Ко вук горски, поносно је
Пред стрељачким стројем стаја
Јунак овај што је био
Понос свога родног краја
Грмну плотун из пушака
Зајечаше цјела Пљевља
Шест Жижића, у мах један
Ту дочека црна земља
Петорици соколова
Крв из тешких рана цури
А међ њима стари Јован
Кано оро лежи сури
Ал његовом смрћу није
У Дробњаку, отпор престо
Јер син Вељко, по јунаштву
На очево сједе мјесто
Летио је кроз бојеве
И душмане туко клете
Док с рамена блистаху му
Генералске еполете
А кад сташе комунисти
Да затворе с браћом пуне
Није хтио ради власти
Да на своје име пљуне
Није хтио људе судит
Без кривице и доказа
И све му је ситно било
Наспрам части и образа
У бојеве јунак био
У мир до свог чојства држа
Ал људска је злоба вазда
Од поштења била бржа
Петнест љета лежао је
У тамници у синџиру
Јунак рата што је хтио
Само човјек бит у миру
Читав зивот на рукама
Носио је траг конопца
Ал укаљо ниђе није
Име свога славног оца
Славко Перошевић
